Nikada nisam smatrao vrednim nervoze onaj detalj koji odvlači pažnju. Ipak, tako veličanstven skup zaslužuje potpunu koncentraciju i elementarni osećaj časti — makar osećaj pripadnosti bilo čemu, a zatim, kao posledicu, i osećaj časti.

Toga, u ovom trenutku, nema ni u tragovima
(“ni u tragovima” – preuzeto s deklaracije prehrambenog artikla koji teši zabrinute roditelje da do sporne alergije ipak neće doći).

Osećaj časti navlači ozbiljne zastore na lica prisutnih: drvene, šklopotave kapke koji blindiraju svaku pomisao o prodoru u unutrašnjost, u konkretnom slučaju – u emotivni habitat okupljenih.

Ukratko, svi stoje gordo i „plemenito“, čekajući ko će prvi izgovoriti: „Kape dole“. Zatim bi usledila muzika, stiskanje usana, stezanje ruku najbližem i šapat: „Znam, teško je.“

Moj, u tom trenutku nimalo jedinstven strah, bio je kako da zadržim cerekanje. Samuraj stoji, iščekuje, vreba prve suze; tišina nam ne ide u prilog. Pokušavam da ne budem prvi koji će zaplakati.

Strategija: prisećanje tužnih događaja, nepravdi iz naftalina, tuge za prošlim vremenima i mogućim povoljnijim ishodima – bilo čega što može da posluži kao zamenska tuga.

Priseteh se spržene visoravni na čijim je obodima još uvek tinjala vatra. Kiša je počinjala da pada; opuštenog tela i zategnutih bubnih opni o koje se odbija dup-pss, dup-pss, dup-pss. Kiša je gasila zgarište. Poludesno se padina spuštala naglo dole; čuo se eho zveckanja metalnih komada. Hvatao sam ritam kapi, koraka i zveckanja. Moj oklop se menjao: za mnom su ostajali komadi, postajao sam gladak i smiren.

Jedan se komad zakačio za butinu i zapleo u granje; spustio sam mač koji je svojom težinom siii-ćek odsekao istrošeno tkivo. Zatvoreni kapci prihvatali su blatnjave kapi; njihovi udarci stvarali su crvene odbljeske u dubini oka. Mogao sam da pratim putanju kišnih kapi — oblak, blato, oko, nerv, mozak — malo dublje u mozak… pa prasak.

— Ok je, biće sve ok — začuh samuraja. — Biću tu, u kraju; uvek možeš da pozoveš.
(Nisam bio jedini koji je pustio suzu.)

Trenutak je tako dobio na veličanstvenosti; samurajeva gordost je spasena, videlo se da iza njegovih suza vrca zadovoljstvo zbog dostojanstvenog ispraćaja.

Nedostajala mi je sposobnost Ubikovih prekognita da čujem priče iz okolnih glava — sigurno su bile podjednako dirljive.

Dugotrajno stajanje u mraku i vremenske nepogode pomutile su Torove planove za uspostavljanje u pregradi 12. Nije postojao pravac kojim bi se valjano usmerio i postavio u položaj za napad. Nikada ranije nisu posetili reon privida — bio je to novi izazov.

Posuda s vodom prikupljala je kapi sa šiljate metalne forme, dok su njeni otpali delovi zveckali o pod. Stajali su na ivici pregrade, betonski ćoškovi su se krunili i padali u provaliju ispod njihovih nogu.

— Potrebne su nam nove veštine — reče Enkidu. — Mongolski luk?

— Znaš li nekoga iz Mongolije?

— Ne, ali sam upoznao jednog marljivog korejskog roba.

— Severnokorejskog?

— Ne, južnog. Želim da rešavam ove stvari s distance. Ne mogu da gledam njihova lica. Ovo istrebljivanje divova mora imati neku estetsku razinu — u suprotnom, odustajem.

Ovaj nedostatak postao je očigledan kada je bilo jasno da postaje svestan slabosti mladog istrebljivača, prevodeći nadolazeće izazove iz moralne u estetsku sferu. Teret nagomilanog iskustva bivao je sve teži, i sve više ličan. Divovi računaju na to da u njima još postoji čovek — da proizvodi dozu empatije.

Ti tragovi ometanja mogu odlučiti ishod borbe, a Enkidu je toliko puta bio blizu lošeg ishoda.

Distanca i umetnička razina.

U zavisnosti od nepredviđenih okolnosti — zapravo, i bez ikakvih posebnih preduslova — moglo bi da se dogodi da on nestane: da se desnom rukom osloni na ogradu, pogleda u stranu i sklizne … trajno.

Oni što su do malopre kukali sačekaju da malo zamakne, da nestane iza horizonta. Zatim se pogledaju i počnu da skaču: „Opa, hura, hura, hop!“

Dalje može bilo koja priča D. Harmsa da ulepša ovaj radosni trenutak. Budite radosni kad god vam se pruži prilika.

Videlo se da igraju prljavu igru, rece W. znao sam . Mada,  videlo se, mi  pogadjamo tamo niko ne zapomaze, nema krvi . Sve sto ispalimo padne bas tamo gde treba,  a nema povratnog efekta, dakle, To je prljava igra?

Neka podigne ruku ko misli da se ovde radi o prljavoj igri, hvala. Sada neka podigne ruku ko misli da se ovde ne radi o prljavoj igri, hvala. Sada neka podigne ruku ko misli da je to ok.

Niko, fantasticno, upravo i ja tako mislim. Dok sam pisao ovu knjigu i prisecao se imao sam takav osecaj. Nepogresiv istinski osecaj, toliko jak da zamalo nije zavrsio u naslovu.

Prljava a sadruge strane precizna igra modernog ratovanja. Nedokucivo.

Koliko puta pokusam da razmotam film,  i negde u tom motanju prisetim se anegdote o biljci ubici magaraca, zatim vidim belo prostransvo i nesto zeleno kao trava i neki vinogradi i ljudi, gomile ljudi hodaju, nose drvenu gradju i redjaju, gomilaju drvene motke. Svuda po tom zelenom prostranstvu vire neke motke i neko siblje.

Onda taj prisecanje pocinje da se ubrzava, magarci vole miris biljke i rado ih jedu da li je to neka sifra mozda treba slediti metaforu.

Na plocniku je ugraviran tekst priznanja , potopljen do pola pljuskom.  Citao se samo u delovima: trag prvi, trag drugi deo naslova i inicijali.

…”Nema razloga otkrivati trzikrzi .. lika i dela”… pukotina… “se odlikovao”  … pukotina… “ubrzo zatim ”  ..”inteligentniji”

Enkidu bez nekog znacajnog gesta ne menjajuci ritam svog hoda vrhom maca odvali plocu u stotinu sitnih komada.

“transcripts”: [
{
“start”: null,
“enumber”: null,
“position”: null,
“name”: “VTF”,
“end”: null,
“intron_number”: “2/25”,
“translation_id”: “ENSP”,
“translation_end”: null,
“transcript_id”: “Koliko god dugo trajalo valjace se valjati i valjati dok ne poleti”,
“alleles”: [
{
“display_string”: “On se danima povlacio po kafanama znajuci da ga tu ne traze ipak sasvim slucajno kamere su isporucile softverima za preponavanje lica njegov profil”,
“polyphen_prediction”: null,
“consequence_terms”: [
“intron_variant”
],
],
“biotype”: “Covekoliki Majmun”,
“translation_start”: null,
“is_canonical”: 0,
“cds_end”: null
}

Mana luva konex puri tale sentoka unsbur kort u e la kis o na da ku re fon bi, e fon bi no tera las pot, kaksilo re ton uma lis eko t ko ra muna.

Elo enki vuda per oka nosi tum al buna kui son dis mi on si ko. Za la toes muks bulektori k, ando k u firgu pala, ergo k’ u non pute las nude r”hgori uks on te’a las.

Nwigi latu mira stepu ulbyrgusuimi natal ters urbu lusterd ganimos e lo meda.

Woygi tuks Enki satikik la dwymin pulesinurg pino to kiam. Node dara sit i sit dar nodisur kwadali manilot utred ubus uned.

Keleti Mills je ost Musu ma judėjimo kryptimi na je  bušel, je svajonių, neryškus, TURKIO krila viršuje je apačioje, šviesiai grice su šviesiai trave, Sviesos, teina viduryje, erdvus. Nejautrus nuomonę et toliau laito apaioje. Enkidu sedimenta tabanima mrav pažintinės. Niekada klijuoti kalaviją tlo. Iki ujedinjeni trečdalio nuolydis šviesiai rausvos likučių procentinių Zalia nuolydžiai Suma. Tiesiai je Misko tvornica nedidelės Calvi maldavo įtaisais, blizgantis metalni paviršiaus. Niekur je nepagrįstą rodymas. Nuo mrav dėžutės Angus resursi Yra vrijeme susuktos precizni događa dok kabeliai, driekiasi u Dang noge dvidešimt ORA je Savo rutulius si ljui Sviesos   od Quita. (KAIP clanking Kai kazko atsitrenktų u Kita, išgirsti cinkl, cinkl)

Iznad jezara par kilometara ispred nas, malo ulevo, pogled, zamagljen, tirkizan pri, vrhu pri dnu svetlo roze i bledo zelen, u sredini jakih boja i cist, prozracan. Tor neosetljiv na poglede nastavlja ka dnu padine. Enkidu seda na travu, razgleda. Ne zabada mac u zemlju.

Gore na padini jedna trecina sume, svetlo roze ostatak u procentima zeleni gradijenti. Desno od sume izrasta iz brega mala kockasta naprava metalno bljestave povrsine. Niotkuda i nepripadajuce viri.

Iz par otvora na kutiji  izvijaju se dugi kablovi velikog precnika, pruzaju se ka nebu dvadesetak metara uvis a na njihovim krajevima staklene kugle prelamaju svetlost i zveckaju udarajuci jedna o drugu.(poput zveckanja kad nesto udara o drugo i cuje se cinkl,cinkl)

Kugle prelamaju svetlost i bljesci saraju okolnim zelenilom. Prostor je cist i pregledan, vidim daleko. Krecemo se ka kuglama u nekom poglavlju.

Sedmodevni jaki napadi. Grcenje misica,ostala mi je jos jedna ruka. Imam glavu pomisli i nastavi da se kotrlja niz strmu padinu. -:) Ne misli ne misli , pomisli, kotrljaj se u nadi da ces se negde zaustaviti. Enkidu zastade zatim produzi dalje, Tor i ja nismo zastajali, znali smo da ce preziveti. Prezivece zato sto je sistemu neophodno trenje da bi bio vidljiv. Divovi su trenje toliko bar za sada mozemo sebi da objasnimo.

Zastrasujuca kolicina energije sadrzana u divu  .prepend 2 , oslobadja se kroz otvore u vidu jezive usijane tirkizne pare. Trljamo oci cistimo oruzje i cekamo na vrhu brega da se ponovo pojavi… Ispricaoricao sam vic pokusavajuci da odagnam ruzno secanje na upravo zavrsene scene borbe. Niko se nije nasmejao, Enkidu je prokomentarisao ostatke tela odvaljene od diva, Tor sutnu parce necega sto je pripadalo divivim telu. Gravitacija protiv trenja, div se josuvek kotrljao niz padinu.

Niko me godinama nije oslovio imenom: „Gospodine ______, pa moje ime.“
Prvi put posle dugog vremena neko me nazva „gospodinom ______, pa moje ime“ — i odmah sam znao da sam u neprilici.

Pokušao sam da prepričam skoro­-pa­-nebitnu istoriju koja otkriva konzervativnost i pokornost svakog delića mog bića, te spremnost da se povinujem svakom usr*nom pravilu koje je neki činovnik okačio o ekser. Iako je taj činovnik već zavukao ruku u moj džep, bio sam spreman da se povinujem i činu preturanja po mojim papirićima, više nego novcem ispunjenom novčaniku.

„Vidite, gospodine, ja sam ovakav i onakav, i to sam uradio onako; ali eto, desilo se da baš nisam tako. Smelo me to što me niko direktno nije upozorio, nego mi je ponuđena opcija da se sam informišem — a ja na to nisam navikao. Prosto sam smatrao: ako je pravilo napisano, sigurno će mi to biti i rečeno.

„Zar ne bih mogao nekako… ili da makar pokušam da se vratim korak unazad, pa zatim korak ka vašem interfejsu, pa ponovo korak napred: i eto me, grešnik ponovo korača pravedničkim korakom. Zar ne mislite da bi me vraćanje korak unazad podjednako ponizilo kao presuda koju mi izričete? Eto, mogli bismo snimiti i okačiti javno to moje poniženje, a da zauzvrat dobijem vašu blagonaklonost.

„Ili — kaznite me, ali molim vas nemojte to činiti s osmehom koji govori da je sve u redu, da je to samo obična kazna i da vi samo radite svoj posao. Gospodine, jebite se, crkni, skote budjavi! Tako je — želim da vidim vaše strogo lice dok zavlačite ruke u moj novčanik. Crkni, umri i nestani, __________ (nacionalna pripadnost).“

Lepljivo, tmurno, puno direktnih rima, sa svih strana zidovi i bljestavo belo ‘led’ svetlo, dva ravnomerna tona koji se genericki smenjuju iznad dubokod basa. Dugackim hodnikom napred. Rasirenih ruku mogu se dodirnuti zidovi. Kraj hodnika se vidi  u korenu nosa. Linearnost  zagarantovana malom tackom u daljini, dovoljno udaljenom da garantuje, oroceno spokojstvo. Hodanjem se meri prostor. Hodanje je nepravedno zanemareno culno iskustvo. Bi bi trrrrrrrrrrrrrr, bi, bi rrrrrrrrrrrrrr + Usporeni  B B BB BB B B. Bi bi trrrrrrrrrrrrrr, bi, bi rrrrrrrrrrrrrr + Usporeni  B B BB BB B B.